Funkcije u C# programskom jeziku

Prošli put smo učili Nizove u C# programskom jeziku, dok ćemo danas učiti još jednu interesantnu i korisnu stvar; funkcije. Bez obzira da li ste početnik u programiranju i bez obzira da li ste do sada učili funkcije u C# programskom jeziku, definitivno ste ih koristili čak i u vašem prvom C# programu. Funkcije predstavljaju jednu izdvojenu celinu naredbi koji izvršavaju neki zadatak. Funkcije pravite kada imate potrebu da deo koda izdvojite i stavite u jednu celinu ili kad imate potrebu da jedan deo koda više puta koristite u programu. Jednostavnije je da pišete samo jednom kod i da ga pozovete kad god vam treba nego da pišete isti kod. Na primer imate funkciju koja latinična slova konvertuje na ćirilična slova. Kad god hoćete da nešto napišete na ćirilici samo pozovete funkciju koja to radi. Isto tako na primer; kad imate neku grešku, ispravljate je samo na jednom mestu u funkciji a ne sto puta u celom kodu. Funkcije često nazivaju metodama, što one i jesu. Ali mnogo programera danas meša pojam metode sa funkcijama jer postoji razlika. Metode nisu samo funkcije, već predstavljaju i druge članove klase i strukture koji ne predstavljaju podatke. Znači metode su i indekseri, operatori, konstruktori i destruktori. Čak i svojstva se ponekad smatraju metodama, ali treba znati da svojstva imaju samo karakteristike metoda i atributa, ali svojstva nisu ni metode ni atributi. Ovo je bitno da znate najviše radi testova koji se polažu za Microsoft sertifikate. I pored toga što su funkcije u C# programskom jeziku slične funkcijama u C i C++ programskom jeziku, funkcije u C++ programskom jeziku možete pogledati ovde; one se takođe razlikuju. C# programski jezik ne podržava globalne metode. Svaku funkciju morate pisati unutar klase. U C# programskom jeziku nije moguće koristiti blokove za grupisanje modifikatora poput public ili private već se u C# programskom jeziku funkcije ali i ostale metode moraju deklarisati sa modifikatorima. Modifiers - modifikatori vam određuju rang delovanja promenjive, funkcije, strukture, metode i klase na nivou celog Solution – rešenja. Osnovni modifikatori pristupa su:

•          Public – javan, bez restrikcija.
•      Protected Internal – limitiran na program, klasu i izvedene klase
•          Internal – limitiran na program i klasu
•          Protected – limitiran na klasu i izvedene klase.
•          Private – limitiran samo na klasu

Pored navedeni modifikatora obavezno trebate obratiti pažnju i na ključnu reč: 

• static – omogućava da nam nije potrebno da instaciramo klasu kako bi smo pristupili članu klase

Postoje i drugi modifikatori kojima pravimo anonimne ili asinhronizovane funkcije ali o njima će biti posebno pisano u narednim postovima. 

  

( Funkcije mogu da vraćaju i ne vraćaju vrednost )

U C# programskom jeziku imate jednu specijalnu funkciju, funkcije koje ne vraćaju vrednost i funkcije koje vraćaju vrednost. Svaka od njih može uzimati argumente. Specijalna funkcija ili funkcija koju poznajete kao Main() funkcija se koristi kao startna pozicija svakog programa. Može postojati samo jedna funkcija Main() u jednoj klasi ali u drugačijem imenskom prostoru.

static void Main(string[] args) {}

Ako bi ste napravili neku klasu u istom inenskom prozoru i u njoj navedenu funkciju dobili bi ste grešku:

• Program has more than one entry point defined. Compile with /main to specify the type that contains the entry point.

Zato možete imati na primer više formi u projektu gde svaka forma ima svoju Main() funkciju, ali to je zato što svaka forma ima drugačiji imenski prostor. Takođe vidimo da Main() funkcija prihvata argumente u args niz tipa string. I takođe vidimo ključnu reč void koja nam potvrđuje da navedena funkcija ne vraća nikakvu vrednost, već se program završava kad se funkcija izvrši do kraja. Ovu funkciju nikad ne trebate menjati i posebno ne trebate da pravite neku svoju.

Funkcije koje ne vraćaju vrednost

Vrednosni i referentni tipovi podataka u C# programskom jeziku

Iz onog što ste do sada čitali na postovima mog bloka o C# programskom jeziku , vi već sad možete predvideti koliko se ovaj programski jezik razlikuje od drugih programskih jezika i koliko međujezik IL – Intermediate Language ima ključnu ulogu u okruženju .Net Framework-a. Glavna osobina IL jeste upravo veoma precizno razlikovanje vrednosni i referentni tipova podataka. Zato i vi kao programer morate da razlikujete vrednosni i referentni tip podataka i da tačno znate kad koji treba koristiti. Takođe, trebate uvek biti svesni da C# kompajler kompajlira jedino kontrolisani kod i da IL vrši strogo tipiziranje podataka, upravlja greškama putem izuzetaka, koristi atribute i apsolutno je okrenut objektno orijentisanosti i korišćenju raznih tipova klasa i interfejsa. Osnovna razlika između vrednosnog i referentnog tipa je sam način kako se ovim tipovima pristupa.

( Vrednosni i referentni tipovi podataka u C# programskom jeziku )

Value types – vredosni tipovi su tipovi koji svoju vrednost direktno čuvaju u memoriji. U C++ programskom jeziku, takve tipove zovu jednostavni tipovi podataka. Vrednosni tipovi podataka se uvek čuvaju na steku. Kad izađu iz zone delovanja, skroz se brišu i oslobađaju memoriju. Oni imaju fiksiranu veličinu i kad ih deklarišete, vi u stvari vršite alokaciju bloka memorije dovoljno velikog da čuva odgovarajuću vrednost. Kad vršite kopiranje vrednosnog tipa pravi se nova promenjiva i zato se promene kod originala i obratno ne odražavaju. Vrednosni tipovi podataka su:

Predefinisani celobrojni tipovi podataka

• byte – System.Byte
• sbyte – System.SByte
• short – System.Int16
• ushort – System.UInt16
• int – System.Int32
• uint – System.UInt32
• long – System.Int64
• ulong – System.UInt64

Predefinisani tipovi podataka sa pokretnim zarezom

• float – System.Single (32bit)
• double – System.Double (64bit)
• decimal – System.Decimal (128bit)

Predefinisani boolean i char vrednosni tipovi

• bool – System.Boolean
• char – System.Char

Nepredefinisani vrednosni tipovi

• Struct – Struktura
• Enum – Enumerator

Reference types – referentni tipovi su tipovi koji čuvaju samo adresu ili referencu na vrednost. Kada pravite referentni tip, vi u stvari odvajate samo mali deo memorije koji čuva adresu drugog bloka memorije u managed heap – kontrolisanom hipu. Preciznije, referentni tip se nalazi na dve memorijske lokacije. Pravi podaci su na hipu dok promenjiva koja sadrži pokazivač na taj objekat se nalazi na steku. Kad ta promenjiva izađe iz zone delovanja, referenca objekta se briše ali ne i sam objekat. Ukoliko postoje druge reference na isti objekat, objekat ostaje nedirnut. Da, vi možete imati više referenci na isti objekat, ali najvažnije je da shvatite kad se vrednost promeni na objektu, promeniće se i na svim referencama. Referenti tipovi podataka su:

• string – System.String
• object – System.Object

ali i:

• Class – klasa
• Array – niz
• Interface – interfejs
• Delegate – delegat

Da li su referentni tipovi pokazivači?