MANUEL RADOVANOVIĆ : Kako sam postao programer?

Čovek je živo biće koje ima visoko razvijen mozak za razmišljanje, govor i rešavanje izazova. Takođe je misaono, društveno, duhovno i prirodno biće, ali još u ranom detinjstvu ono kroz učenje i igru, a najviše kroz svoju radoznalost, maštu i kreativnost određuje svoj životni put ili bar ono što bi taj njegov put trebao da bude. U nekom mom srećnom detinjstvu, u nekim vremenima kad način života i kreativnost nisu imale ovako skupu, često i preskupu cenu; ja sam stvarao svoj put. Crtao sam likove iz stripova, pravio sam igrice od papira, slušao svoje ploče na gramofonu, remiksovao kasete selotejpom, izmislio svoju abecedu, pročitao svoju prvu knjigu o šifrovanju i bio član kluba radio amatera. Bio sam član i šahovskog kluba, ali to je neka druga priča. Moje bogatstvo je bilo sve ono što se danas u knjižarama retko kupuje. Međutim najvažnija stvar nisu bile toliko moje stvari, najvažnija stvar su za mene bili svi oni moji prijatelji, svi oni sa kojima nisam mogao biti sam, nisam mogao biti usamljen i ni jedna moja ideja, izazov pa čak i moja najbanalnija dela, nisu mogla proći bez ogromne podrške svih onih radosnih lica, onako radosnih kakve danas ne možete videti ni za milion Facebook lajkova. Svaka generacija ima neko svoje doba kad bi mogla reći da je to bilo za njega doba tehnološkog progresa. Za mene je to bilo polovinom 80tih, na prelazu iz 4 u 5 razred osnovne škole. Lukavac, jedan mali gradić kod Tuzle u Bosni i Hercegovini, jedna mala opština donela je još u vreme crno-belih televizora ograničenih na samo dva programa; odluku da postavi tri ogromne satelitske antene; da celi grad ima satelitski program. Prva od tih antena, postavljena je na mojoj zgradi. Odjednom sam imao mnoštvo TV kanala.

( Lukavac, BiH, bela zgrada levo )

Čim sam krenuo u 5 razred osnovne škole, roditelji su mi prvo pokazali a onda dozvolili da koristim štampaću mašinu. Možete li samo i zamisliti kolika je to bila promena za neko radoznalo dete željno da sve zna. Ali nije sreća završavala samo na tome; tek je onda došlo iznenađenje.

U našoj školi su pored novih klupa i stolica otvorili i nešto što se zove informatički kabinet. Reč informatika je za mene zvučala kao kad bi vam neko u obdaništu rekao spejs-šatl. Kad se razišla sva gužva na odmorima u tom i oko njega kabineta u kog je bilo upereno desetine dečiji pogleda, ugledao sam jednog čoveka; nastavnika u plavom mantilu; kako stavlja nešto crno, veliko, kvadratastog i tankog oblika u neku belu plastičnu kutiju, i onda kuca na nečemu kao na štampaćoj mašini, bez papira i indiga, i onda se ta slova pojave na malom crnom televizoru. Za mene je to bio momenat kad sam pre 3 decenije, prvi put video računar. To tada nije bilo nešto što ste mogli da vidite u izlogu neke radnje, bar ne u mom okruženju. Mislim da su ti računari bili neka kombinacija Amiga 500 računara koji izgledaju kao prvi IBM računari sa malim crno-belim monitorima.

( IBM računar 80tih )

Posle ogromne gužve na odmorima gde niste mogli ni prići tom čudesnom kabinetu informatike, došao je i na mene red da tipkam na tastaturi i da se ta slova pojave na malom crnobelom ekranu. Prvo sam ubacio veliku disketu da se pokrene DOS a zatim drugu da se pokrene Basic. Tipkanje mojih prvih komandi, taj momenat gde se celi svet okrećao oko mene, taj momenat u mom životu i sve što je dovodilo do njega je zacrtalo moj put, put programera! To je bio momenat kad su se sve moje želje svele samo na jednu. A to je da ću jednog dana i ja imati kompjuter sa kojim ću da pravim čuda! Tokom časova informatike gde sam naravno imao odlične ocene, čak i sve druge kreativnosti su se drastično povećale. Stalno mi je bilo u glavi da pravim i povezujem kartoteke koje će jednog dana biti u računaru. Sanjao sam o bazama podataka za koje tada nikad nisam ni čuo ni video. Nisam znao da će svet izmisliti Internet i da će nam sve informacije biti na izvolite. Pa sam razmišljao o skupljanju, povezivanju i skladištenju istih. Svašta mi je prolazilo kroz glavu, čak i ono što zovemo ključeve u bazama podataka. Godine su prolazile, ali imati računar, to roditelji nisu ni pomišljali da mi kupe. Nisu ni znali šta je to. Bio sam srećan i sa svojom štampaćom mašinom, raznim papirima i flomasterima. Uživao sam u svemu što sam radio i sanjao da ću jednog dana sve to staviti u računar kad ga budem imao.

( Kartoteke, kako imati i povezati informacije )

Međutim, prokleti rat 90tih je uradio svoje. Ali me nije mogao zaustaviti i naterati da zaboravim 6 osnovnih komandi Basic programskog jezika. Još 1997 godine, dao sam otkaz na posao u jednoj firmi koja je pravila sokove, jer je tada moj prvi računar došao u moj život. Bio je to dobar IBM 386 računar koji je brzo prepravljen u Pentijum. Čudno, ali moj prvi sertifikat koji sam dobio sa kursa računara je završen kurs Microsoft Access 1997 za kreiranje baza podataka. Danas imam ogromno znanje i iskustvo u više od 15 programski jezika, radio sam i sa bazama podataka za koje mnogi nikad nisu ni čuli. Još imam neke svoje stare projekte na kojima još uvek radim, projekte koje svet nikad nije video, ali jednog dana će videti i pamtiti me po njima. Prva stvar kod programiranja je da razvijate ličnu kreativnu prirodu, da volite i uživate u tome što programirate jer samo ako imate ogromnu volju i ako ste nepokolebljivo uporni, radoznali, nema ništa što vas može zaustaviti da budete i isprogramirate sve što hoćete! Za kraj ću vam izdvojiti jedan citat, koji me inspirisao. Možda će i vas!